რადგან შენს გაშლილ ოცნებაზე დამიცდა ფეხი,
ახლა გარინდულ შემოდგომის სიმშვიდეს ვჩემობ,
როცა ცა ქუხს და გულს დარდივით ეცემა მეხი...
დამნაშავე ვარ თქვენს წინაშე ფიქრებო წმინდა,
შემომეფანტა იმედები დათოვლილ გზაზე,
ლოდინით დაღლილ თვალებიდან სევდისფრად წვიმდა,
ქარი ქროდა და მზის სხივები ჩიოდნენ მასზე...
ჩიოდნენ მთებთან შერჩენილი ნაძვები ბედზე
და მარტოობას აბრალებდნენ ამინდთა თარეშს,
რადგან სიცოცხლის გადარჩენა ეკიდა ბეწვზე,
რადგან სათქმელი აღარ ქონდა გარიყულ მთვარეს...
მიხმობდა სადღაც ოცნებებში ნანახი გზები,
ღამის სიჩუმეს ერწყმებოდა ნაბიჯი ღმერთის,
ახლა იმ გზებზე შერჩენილი სხივებით ვთბები
და ცაც იმედით,ლურჯ თვალებით იღიმის ჩემთვის...
ზოგჯერ კი ცივა,უსაშველოდ ცივა და ვნატრობ,
რომ აგიხდინო ოცნებები ბავშვობავ ჩემო,
ადრე ცის პირას ვბინადრობდი,ლანდივით,მარტო,
ახლა გარინდულ შემოდგომის სიმშვიდეს ვჩემობ..
თეონა კიკვაძე
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Нет комментариев